Ilda i Ahmet
Niz mahalu jedan dječak prođe,
pokraj kuće Ilde i Ahmeta.
Pogledaše tužni starci što nemaju
dijete svoje,
pozovi ga Ildo nama,
oči su mu kao tvoje.
Zdravo sine kog od roda imas,
glaš starice stegla gorka sjeta.
Život ih je ostavio,
da im tuga sreću dijeli,
o može li jedna ljubav
dijete sebi da ne želi.
Hajde sine sa nama ostani,
usreči nam makar dane kasne.
Rukavima suze brišu,
one kao kiše liju,
hvala srećo kada dođe
nesrećnima u avliju.
