Dva galeba bela
Dva galeba bela u crnoj noći
letjeli morem a bura je bila
vetar ih baci na jednu stenu
a on tu osta slomljenih krila
A ona ode, ostavi njega
da čeka svoju poslednju zoru
jedino malo našo je snage
da se požali voljenom moru
Reci joj more da nju još volim
za zlu je sudbu svoju ne krivim
ah zar se tako sad ljubav deli
ja da umirem, a ona da živi
On nije hteo zoru da čeka
on nije hteo sunce da sine
s visoke stene baci se galeb
voljenom moru u plave dubine
A zivot ovaj i dalje teče
nova se zora nad morem budi
jedino istina ostaje samo
i ptice vole kao i ljudi
